Kulturna deportacija

2012. Sedam hrabrih prijatelja osnovalo je “socijalni biznis”, Culture Exchange, koji se sastoji od biciklističke kuhinje i malog udobnog bara u Novom Sadu, na severu Srbije. Anna, Suzi, Lani, Dani, Meri, Pavel i Simon provode svoje vreme učeći druge da popravljaju biciklove, organizuju radionice, kurseve jezika i jos mnogo toga-besplatno.

Od početka ovaj projekat se susreo sa problemima, kao sto se moglo očekivati od svake dobre ideje. Ali jednu stvar ovi mladi ljudi nisu mogli da previde- glasine, koje su se pojavile u online medijima i koje su verovatno, dovele do toga da Simon, osnivač projekta bude odbijen za vizu, prvi put.

Simon je 32 godišnjak, američko filipinskog porekla. Zainteresovao se za Balkan kada je imao 19 godina, dok se bavio humanitarnim radom u posleratnim godinama na teritoriji Bosne i Hercegovine, nameravajući da poseti i ostale bivše jugoslovenske zemlje. Ta zelja mu se ispunila kada je putovao sa svojom suprugom od Crne Gore do Hrvatske. Muzički festival Exit ga je doveo prvi put u Novi Sad.

“Bilo je kul, prvi put kada sam stigao u Novi Sad. Veoma mi se dopao. Najviše su mi se svideli ljudi i sve se činilo nekako sveže. To su bila posleratna vremena, Exit festival je bio potpuno nov i bilo je dosta aktivizma. Dopao mi se Novi Sad i posle nekog vremena diskutujući sa prijateljima, došli smo do zakljčka da tu ima mnogo vise prostora za nove ideje, od recimo Zapadne Evrope ili Amerike. Tako smo počeli sa jednim blogom i idejom da bismo da uradimo nešto, bez pomoci sponzora i organizacija. Trebali su nam istomišljenici.”

“Zamisljao sam da to bude nešto između socijanog i biznis projekta. To je zajednica, biznis ali i socijalni projekat.”

“Pokušali smo da spojimo sve u jedan koncept. Mozda je ideja zvučala previše idealno, ali hteli smo da imamo biciklističku kuhinju sa prodavnicom za biciklove. Biciklistička kuhinja se sastoji od delova, koje svi mogu da koriste. Uglavnom ljudi imaju svoje alate, kod kuće, ali ima i onih alata koje većina ljudi nema. Svako je dobrodošao da besplatno popravi svoj bicikl ovde, a volonteri mu pomažu u tome. Ljudi ovde, mogu da kupe delove, iako je većin besplatna. Deo koji nam obezbeđuje novac je prodavnica, gde pravimo svoje specijalne biciklove i bar, gde se organizuju kreativne radionice.”, ispričao mi je Simon odmah na početku.

Njegova ideja, da se bez pomoći organizacija ili države, upusti u ovu avanturu, bila je potpuno drugačiji pristup od ostalih ideja koje obično računaju na podršku. Zato, Simon tvrdi da često materijana pomoć raznih organizacija, dovede do toga da projekat izgleda lepo samo na papiru.

“Kada smo pokušali da objanimo ljudima o čemu se zapravo radi, svi su se složili da zvuci veoma kul. Međutim, niko, nije verovao da ćemo uspeti- niko. Ali zato su se svi iznenadili kada smo počeli sa radom. Brzo smo postali popularni ovde. Da nije bilo problema oko vize, sve bi išlo po planu. Skoro smo planirali da se udružimo sa Beogradom, ali ovo oko vize odlaže sve.”

03

Potreba mladih ljudi da urade nešto pozitivno za životnu sredinu, spojivši recikliranje i edukaciju mladih ljudi, bilo je potpuna novina u vremenima krize, ali i krize ideja. Ovo me je navelo da pomislim zašto su se odlučili baš za Srbiju. Kada su postali veoma poznati u gradu, neki online mediji su objavili bombastične naslove i priču, kako su ovi mladi ljudi pripadnici “Familije”, ozloglašene sekte koja zapravo želi da učlani mlade. Ovakva vest je podelila mišljenja u Novom Sadu, ali većina je ipak nastavila da dolazi u “Culture Exchange”. U isto vreme kada su ove glasine dobile prostora po ostalim medijima, Simonu i njegovim prijateljima nije produžena viza neophodna za ostanak u zemlji. Iako, Simon tvrdi da pre toga nije imao nikakvih teškoca u dobijanju iste.

Šta se dogodilo, pitali su se mnogi? Autorku teksta je zanimalo šta je njih nateralo da se u vremenima brutalnog kapitalizma bore za svoje socijalne ideje.

“Za sav napredak koji smo ostvarili u dizajnu i tehnologijama trebalo bi da nam stvari traju duže. Ali upravo je obrnuto. Zato i imamo problem u ekonomiji, jer bacamo toliko energije.”

Biti hrabar i bez velikih novčanih investicija napraviti socijalni biznis, herojski je korak, priznaćete. Još ako se tome doda činjenica da su se Simon i njegovi prijatelji odlučili za Srbiju, gde je najvažnije nacionalnoi pitanje nezaposlenost. Mozda je njihov uspeh poruka da je sve moguće, ako stvarno veruješ u ono sto radiš.

“Bilo je teških momenta. Znate, kada imate malo novca a hoćete da kreirate posao i način života onda vam se dogodi da se ljudi lako posvađaju oko raznoraznih stvari. Imali smo jos jednog prijatelja, oduševljenog idejom, međutim posle godinu dana otišao je za Italiju. Sjajan momak, ali ovakav način života podrazumeva odricanje i može lako da te zamori.

Ali to je lepota ove ideje od samog početka. Ne vide svi širu sliku, viziju. A oni koji vide, često vide i veliki problem. To nije ono na šta se mi fokusiramo. Znaš, ako je u tvojoj zgradi polomljen prozor, ako fali profesora za dodatnu nastavu, ako je plaža blizu tebe prekrivena smećem, to je ono na šta treba da se skoncetriseš. Na ono šta je oko nas. Ne možeš gledati druge i pitati se kako da rešiš njihove probleme, pre nego što se zapitaš šta se desava u tvom dvorištu. U tome je poenta, gledajući u svopstvenu zajednicu i tvoj grad, radeći nesto dobro za njih. Ja sam izabrao Novi Sad za moj grad i hocu da uradim nešto za ovu zajednicu.”

“Svi mogu da pričaju ali projekat treba da priča za sebe.”

I projekat je zaista govorio za sebe. Sa dosta uložene energije i ljubavi grad Novi Sad postao je bogatiji za jedno autentično mesto gde se svi osećaju dobrodošli, ne samo bicikl fanovi. “Culture Exchange” je mesto gde se dolazi ili da se nauči nešto novo ili da se kvalitetno provede vreme. A ovo je samo deo plana o kome maštaju mladi, koji su osnovali i izneli ovu ideju.

“Naravno uvek ima pametnih ljudi oni koji odmah od početka razumevaju stvari, ali ima i puno ljudi nevinih, koji gledaju svoje televizije, čitaju svoje novine i oni u to vreme primaju samo te informacije. I oni veruju u te informacije.” Rade Šerbedžija (NIN)

Ovo je komentar jednog od najpopularnijih jugoslovenskih glumaca Radeta Serbedžije, kada ga je novinar upitao kako se osećao kada je u ratu bio proglašen za “persona non grata” u svojoj domovini. Ali ove reči moze razumeti i Simon. Pravila onih koji bi trebalo da rade za svoje građane, neretko budu glavna prepreka kreativnosti i novi idejama.

“Ne mislim da je problem samo u Srbiji. Problem je u celom svetu. Danas je svet izrazito materijalan i dosta površan. Ali ove stvari će se u budućnosti izmeniti, posebno kroz aktivizam i skretanje pažnje na važne probleme. U svim vremenima tolerancija i razumevanje su bili praćeni ignorisanjem i mržnjom, a na nama je da prodrmamo stvari. Tako će uvek biti bez obzira na to gde živis.”

U vreme objavljivanja ovog teksta Simon i njegova porodica, preselili su se u Grac, gde planiraju da prošire svoj projekat. Jedna od osnivača Anna, još uvek vodi projekat “Culture exchange” u Novom Sadu. Autorka ovog teksta u Portugalu i Španiji i uočila je “biciklisticke kuhinje”. Da li je budućnost zaista na nama i kako ćemo da odgovorimo na tvrdnje onih koji kažu da je naša “generacija y”, rasla obdarena neverovatnim tehnološkim napredovanjem i znanjem, ali ipak nije uspela da stvori bolji svet?

[crp]

Autor

Tamara Bilbija (Srbija)

Studij/Posao: Novinarstvo

Govori: srpski, engleski, portugalski, španski

Europa je…regija sa bogatom kulturom, historijom i tradicijom. Slična španskoj paella: spoj svega pomalo dajući ugodan i zadovoljavajući rezultat.

Author: mariana

Share This Post On

Submit a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *

css.php

Nastavkom pregledavanja ove stranice slažete se s korištenjem kolačića. više informacija

Opcija kolačići (Cookies) na ovoj stranici postavljena je u svrhu poboljšavanja vašeg iskustva pregledavanja. Ako nastavite koristiti ovu stranicu bez mijenjanja postavki kolačića ili ako samo kliknete opciju "Prihvati" slažete se s ovim navedenim.

Zatvori