Kriza u Španiji izazvala je promene u životima mladih ljudi. Kroz oči beskućnika, bacićemo pogled na dobrotvornu aktivnost jedne od nevladinih organizacija i saznaćemo razloge zašto neki ljudi odbijaju pomoć.
„Halo, jel’ se sećate mene? Halo, ja sam gladan!” To su reči koje je Ovidio Fulgeiro, beskućnik već više od 30 godina, ponavljao mnogo puta. Zanimljivo je to što ne pita za hranu ni jednu od dobrotvornih organizacija, ali pita preduzetnike koji izbacuju u smeće zastarelu hranu. Sa druge strane ulice nalazi se FEBAB (Fundació Banc dels Aliments de Barcelona – Fondacija banka za hranu u Barseloni), dobrotvorna organizacija koja deli hranu za siromahe i druge osobe u stanju potrebe, te im tako pomažu. Zbog ekonomske krize u Španiji imama situaciju sa dva lica: ljude koji pomažu drugima i ljude kojima je pomoć potrebna, ali ponekad ne mogu da je dobiju.
Prema nedavnom istraživanju IEC (Instituto de Estadística de Cataluńa – Katalonski institut za statistiku) u Kataloniji svaka peta osoba je na ivici siromaštva. Ovu tešku situaciju pokušavaju ublažiti organizacije kao što je FEBAB i nevladina organizacija Evropske federacije banaka hrane (FEBA). FEBA okuplja oko 204 banke hrane iz 21 različite zemlje; distibuira prehrambene proizvode kroz institucije kao što su već pominjene menze. Uprkos nedostatku direktnog kontakta s ljudima kojima je pomoć najpotrebnija, njihov rad je veoma važan jer su oni ti koji koordiniraju i upravljaju sredstvima da bi ona došla do što većeg broja ljudi.
Uprkos tome, ljudi poput Ovidija uspevaju da prežive zahvaljujući alternativnim načinima do kojih dolaze do hrane, kao što je uzimanje hrane koju marketi svakodnevno izbacuju. Hrane kojoj se bliži istek roka trajanja. Za sedamdeset godina svog života imao je priliku da iz prve ruke vidi kako kriza svakog danasve jače utiče na njegovu okolinu. „Kada sam počeo da gledam u kontajnere, svi su mi se smejali, ali sada mnogo tih ljudi završilo je kao i ja, bilo da traže staro gvožđe ili hranu. Već 20 godina ne kupujem hleb, ni ulje, ni šećer.”
Ovaj skroman stav je isti je naveden na poslednjem FEBAB kongresu održanom u aprilu ove godine na temu „Rasipanja hrane koja bi mogla biti iskorišćena”, i to je jedna od tema koja najviše zabrinjava predsednika fondacije – José Antonija Busta. Prema njegovom objašnjenju u Evropskoj uniji gubi se 89 tona hrane, što čini 50% ukupne proizvodnje. Preduzimajući male korake kao što su: smanjenje hiperprodukcije, promocija kompostiranja otpada ili promovisanje odgovarajuće politike, može značajno ublažiti problem. „Mnogo proizvoda označenih istaknutim rokom još je podobno za korištenje, ali prodavac ne može da je da ikome jer ako se nešto desi – on je kriv”, kaže Ovidije.
Zbog nedostataka sredstava FEBAB ima običaj organizovati sakupljanje hrane. Primer jedne od njih je akcija sprovedena u Kataloniji krajem prošle godine, kada je skupljeno 2 727 000 kilograma prehrambenih proizvoda. Clara Ramos, volonterka koja radi u jednom iz sabirnih centara koji se nalaze u različitim supermarketima, naglašava društvenu senzibilnost na tu temu. „Svi su hteli da učestvuju. Imali smo čak i previše volontera. Svi – od mladih do starih – hteli su da rade za ovu svrhu”. Postignut je značajan uspeh. Međutim ta kampanja više ne postoji i nevladine organizacija ovog tipa moraju da se mobilišu više nego ikada. Iz tog razloga José Antonio Busto, u toku trajanja spomenutog kongresa, izdao je poseban apel za prehrambene kompanije: „Mi ne želimo da vi nama dajete ogromne količine hrane, već samo mali deo namirnica koje proizvodite.”
Ako njihov rad daje tako veliki efekat, zašto ljudi poput Ovidija odbijaju nesebičnu pomoć? „Ne volim da idem u gradsku menzu jer tamo moram da budem s drugim ljudima, koji me gledaju i hoće da razgovaraju sa mnom. Ogovaraju me i pitaju se zašto sam došao sam. Šta više, ne verujem u njihovu dobru volju. Čini mi se da su svi u potrazi za profitom. Niko nikome ne daje ništa besplatno.” Njegov skeptizam u odnosu na organizacije tog tipa ide i dalje – on sumnja u rad javnih menza. „Nevladine organizacije jednim pomažu, drugima ne. Ljudi, koji uzimaju pomoć, često nisu ti kojima ona najviše treba. Mnogo njih ponekad ima čak svoju kuću ili stan.”
Stav, koji predstavlja Ovidije, moguće da je izazvan nedostatkom informacija ili interesovanja za pomoć koja je ponuđena. Posle toliko godina pokušavanja na svoju ruku da se preživi, teško je se osloboditi starih navika i predstaviti sebe u javnosti kao beskućnika. „Mnogo ljudi, koji kao i ja boluju od gladi, sami su sebi krivi što su se našli u takvoj situaciji jer neće da se prilagode novoj situaciji i da se naviknu na proizvode nižeg kvaliteta. Neki ljudi se pitaju, kako je to moguće da izgledam tako zdravo. Treba da se zna kako da se preživi.”
Prema smernicama Evropske strategije 2020., Evropska unija je kao jedan od svojih ciljeva postavila smanjenje broja ljudi u uslovima siromaštva ili socialnog isklučenja do 20 miliona osoba. Namera je da se to postigne predlozima sadržanim u Višegodišnjem finansijskom okviru Evropske unije za period 2014-2020 sa planiranim buđetom od 2 500 miliona evra.
Uprkos razlikama u mišljenjju o značaju FEBAB-a, zbog nesebične pomoći koju pružaju nagrađeni su 2012. godine nagradom Princa od Asturije u kategoriji Sloge. Ovo je samo mali doprinos da se podrži aktivnost tog tipa, tako da bi mogli nastaviti sa radom koji omogućava opstanak mnogim porodicama. Ovidije priznaje da vidi budućnost u crnim bojama. Ne zbog sebe nego zbog ljudi koji su postali robovi društva jer moraju da plaćaju porez. „Ako još uvek imate novca da trošite možete da nastavite, ali kada novac nestane to će biti skroz drugačija priča. Uprkos tome, meni je prilično dobro: srećan sam i još uvek imam makar 30 godina života.”
[crp]
Najnoviji komentari